Četiri oblika čoveka koji se ne mogu pomiriti

 

 Kođiro, Musaši, Johan i Tenma

Kođiro i Musaši (Vagabond, Takehiko Inoue) · Johan i Tenma (Monster, Naoki Urasava)

---

Postoje likovi koji ne ostaju u priči.

Oni ostaju u čoveku kao napetost koja se ne razrešava.

Ne kao sećanje.

Nego kao sudar mogućnosti.

Između onoga što jeste, onoga što postaje, onoga što se raspada i onoga što odbija da se preda — ne nalazi se naracija.

Nalazi se čovek u stanju stalnog lomljenja.

 Kođiro — pre pucanja razdvajanja

Postoji stanje u kojem prisustvo još nije svesno sebe.

Kođiro ne misli svet. Ne posmatra ga. Ne pretvara ga u problem koji čeka rešenje. On mu prethodi — u onom smislu u kojem voda prethodi talasu: nije izvan, nije unutra, nego pre nego što ta razlika postane moguća.

Njegova jednostavnost nije mir. Mir pretpostavlja nekoga ko ga oseća. Kođiro je pre tog nekoga.

I upravo tu leži ono što ga čini nepodnošljivim za sve koji su već pali na drugu stranu: nije da je pronašao spokojstvo — nego da još nije izgubio celovitost čije postojanje mi više ne možemo ni da pretpostavimo.

On nije ideal.

On je ono što više nismo.

Musaši — trenutak kada svet postaje otpor

U jednom trenutku, svet prestaje da se prima.

Više ne postoji samo prisustvo. Postoji sukob. I tada čovek više nije u svetu — nego pred njim.

Musaši predstavlja tu tačku pucanja — ne kao slabost, nego kao neminovnost. Svaki pokret postaje odluka. Svaka odluka ostavlja trag koji menja onoga koji ga je napravio.

Ali ono što se ne vidi u tome je cena: postajanje nije samo kretanje napred. Ono je i oduzimanje.

Svaki zamah briše jednu mogućnost koja više neće biti ponuđena. Svaka odluka zatvara vrata koja su do tog trenutka stajala otvorena. I čovek koji postaje — postaje tako što se troši.

Ne ide napred jer je slobodan. Ide napred jer ono što je bio više ne može da ga primi.

I to je ono što Musašija čini tragičnim, a ne herojskim: ne da je izabrao put bez povratka — nego da povratak nije prestao da bude moguć zato što je otišao predaleko, nego zato što se promenio do te mere da više nema kome da se vrati.

Johan — tišina u kojoj smisao prestaje da važi

Postoji i treći oblik. I on je najopasniji.

Ne pobuna. Ne sukob. Nego nestanak potrebe za sukobom.

Johan ne uništava svet. On deluje kao neko kroz koga svet prestaje da ima težinu.

Nije reč o nihilizmu kao filozofskoj poziciji — nihilizam još uvek reaguje, još uvek se bori sa smislom, još uvek mu pridaje značaj time što ga negira. Johan je korak dalje: njemu smisao nije ni dovoljan kao protivnik.

Ljudi oko njega ne padaju zato što su napadnuti. Nego zato što se u njima već nalazi nešto što je čekalo da prestane da se drži. Johan to ne otkriva. On to samo... ne zaustavlja.

U tome je najdublja razlika između zla i Johana: zlo ulaže napor. Johan samo odsustvuje — i to odsustvo počinje da deluje kao sila.

 Tenma — zavet koji ne prestaje da boli

I onda postoji Tenma.

Ne kao suprotnost Johanu. Nego kao jedini mogući odgovor na njega — odgovor koji ne pobeđuje, nego odbija da prestane.

Tenma nosi zavet koji nije teorija. Nije etički stav koji se brani argumentima. To je odluka koja se unazad ne može poništiti: svaki ljudski život ima vrednost.

Ali svet tu tvrdnju ne potvrđuje. On je iskrivljuje. Testira. Stavlja ispred njega lica kojima je vrednost prestala da ima smisla štititi.

I što je zavet više osporavan, to više prestaje biti uverenje — i postaje teret koji se ne može skinuti a da se ne ostavi ono što si bio.

Tenma ne ide ka razrešenju. On ide dublje u obavezu.

A najdublja ironija je ova: u svetu u kojem Johan funkcioniše tako što odsustvuje — Tenma je prinuđen da postoji sve intenzivnije. Kao da Johanova praznina zahteva sve veće prisustvo onoga koji odbija da se preda. Oni nisu suprotstavljeni. Oni su uslovljeni jedno drugim.

Preplitanje — nijedan oblik nije čist

Kođiro nije miran — on je neprekinut. A neprekinutost koju više ne možemo dosegnuti nije ideal: ona je optužba.

Musaši nije slobodan — on je uhvaćen u postajanju koje ne zna sopstveni kraj.

Johan nije zlo — on je prestanak otpora koji počinje da deluje kao gravitacija. Ne privlači, ne odbija. Samo privija.

Tenma nije svetac — on je čovek koji ne može da odustane od onoga što je jednom prihvatio, i koji za to plaća cenom koja se ne smanjuje s vremenom, nego raste.

Ono što ih povezuje nije zajednička priroda. Nego zajednička neophodnost.

Čovek ne može biti nijedan od njih u celini. Ali ne može ni bez ijednog od njih — jer svaki nosi jedan deo onog što je čovek kada se nađe u krajnjim uslovima:

Kođiro nosi prisustvo koje ne zna da je prisustvo — i upravo zato ne može biti dostignut.

Musaši nosi postajanje koje se plaća onim što se gubi — i upravo zato ne može stati.

Johan nosi raspad koji ne mora da mrzi da bi uništavao — i upravo zato ne može biti zaustavljen.

Tenma nosi odgovornost koja ne zna olakšanje — i upravo zato ne može biti zamenjen.

Četiri neminovnosti. Svaka sa sopstvenim uzrokom. Svaka bez izlaza koji bi bio izlaz.

---

 Zaključak — napetost koja ne prestaje

Čovek ne pripada nijednom od ovih oblika.

Ali nijedan od njih ne prestaje da ga oblikuje.

On se kreće između njih kao između sila koje ne vidi dok ne udari u njih. I svaki put kada pomisli da je konačno "neko" — već je prešao u nešto drugo.

Ne postoji konačan oblik.

Postoji samo promena intenziteta napetosti.

I pitanje koje ostaje otvoreno — ne kao retorika, nego kao pukotina koja se ne zatvara:

šta ostaje od čoveka kada nijedan oblik više nije dovoljan?