Od logike do Logosa: o uređenju čovekovog bića

Postoji jedna neobična sličnost između različitih oblasti ljudskog života. Matematičar traži zakonitost u prostoru apstraktnih struktura. Ekonomista pokušava da razume racionalnost izbora u svetu ograničenih resursa. Logičar ispituje pravilnost zaključivanja. U svim tim slučajevima čovek pokušava da pronađe red koji se nalazi iza mnoštva pojedinačnih pojava.

Ali šta ako se isto pitanje može postaviti i čovekovom unutrašnjem životu?

Da li i čovek može biti uređen? Da li njegove misli, osećanja, vrednosti, želje i postupci mogu prestati da budu skup nepovezanih sila i postati jedna celina?

I, još dublje: prema kojem principu bi trebalo da budu uređeni?

U hrišćanskoj tradiciji odgovor na ovo pitanje može se pronaći u pojmu Logosa.

Logika i intuicija

Na prvi pogled, logika i intuicija izgledaju kao suprotnosti. Logika zahteva obrazloženje, dok intuicija često daje odgovor pre nego što smo sposobni da ga obrazložimo.

Ali da li se one zaista moraju suprotstavljati?

Uzmimo šahistu. Iskusni igrač ponekad pogleda poziciju i gotovo neposredno oseti da je određeni potez ispravan. Tek kasnije može da objasni njegovu konkretnu logiku. Isto se događa matematičaru koji intuitivno nasluti da određena teorema mora biti tačna, iako još nema dokaz.

Kod početnika intuicija često nema dovoljno strukture. Kod majstora ona je oblikovana hiljadama prethodnih iskustava.

Zato se intuicija i logika mogu sistematski približavati.

Intuicija tada nije nužno nešto iracionalno. Ona može predstavljati veoma složenu obradu struktura koju svest ne prati korak po korak.

Ideal bi bio da se ono što čovek intuitivno prepoznaje sve više poklapa sa onim što može racionalno opravdati.

To važi i za moralni život.

Čovek najpre uči šta je dobro. Zatim razumom počinje da razume zašto je dobro. Potom vežbanjem počinje tako da postupa. Na kraju dobro može postati deo njegovog karaktera, tako da ga prepoznaje gotovo neposredno.

Razum više ne mora stalno da nadjačava haos — razum je postao deo same prirode čoveka.

Od znanja do karaktera

Tu se vidi razlika između pukog posedovanja znanja i obrazovanja čoveka.

Možemo znati šta je istinito, a ipak živeti suprotno tome.

Možemo znati šta je dobro, a ipak činiti zlo.

Možemo razumeti šta je lepo, a ipak biti nesposobni da lepoti podredimo svoj život.

Zato pravo obrazovanje ne završava u glavi.

Ono mora preći:

iz znanja u vrednost,
iz vrednosti u volju,
iz volje u postupak,
iz postupka u karakter.

Tada ono što je čovek nekada morao svesno da bira postaje deo njegovog bića.

U tom smislu, učenje nije samo gomilanje informacija. Ono je uređivanje čoveka.

Post kao vežba unutrašnjeg reda

Upravo zato hrišćanski post ima dublji smisao od pukog odricanja od određene hrane.

Čovek je biće želja. Problem nije u tome što ima želje, nego što želja lako može postati gospodar čoveka.

Post uvodi razmak između impulsa i postupka:

želja → svest → izbor → delovanje.

Čovek uči da ne mora svaku želju odmah da zadovolji.

Na taj način post postaje vežba slobode.

On ne uništava telo niti proglašava prirodne potrebe zlim. Njegova dublja funkcija jeste da uspostavi hijerarhiju u čoveku: da trenutni impuls ne bude najviša vrednost.

Čovek počinje da vlada sobom.

A čovek koji ne može da vlada sobom teško može biti slobodan.

Od unutrašnjeg haosa do jedinstva

Ovde se otvara i pitanje nesvesnog života.

U čoveku postoje mnoge sile kojih nije potpuno svestan: strahovi, želje, ambicije, zavist, potreba za priznanjem, agresija, ljubav, potreba za pripadanjem.

Ako se one međusobno sukobljavaju, čovek spolja može izgledati veoma racionalno, dok je njegov unutrašnji život haotičan.

Hrišćanski cilj nije jednostavno potisnuti sve što dolazi iz dubine čoveka. Cilj je preobraziti i uskladiti čitavog čoveka.

Razum treba da bude u odnosu sa istinom.

Volja sa dobrom.

Osećanja sa ljubavlju.

Telo sa merom.

Želje sa slobodom.

A celokupan život sa Bogom.

Tada čovek ne postaje „mašina koja racionalno funkcioniše“. Naprotiv, postaje celovitiji čovek.

Logika različitih oblasti

Možemo zato zamisliti da različite nauke i oblasti ljudskog života otkrivaju različite oblike reda.

Matematika istražuje red strukture, prostora, oblika i odnosa.

Ekonomija istražuje red izbora u uslovima oskudice i ograničenih resursa.

Formalna logika istražuje red zaključivanja.

Etika istražuje red ljudskog postupanja prema dobru.

Ali hrišćanstvo postavlja još dublje pitanje:

Koji princip treba da ujedini sve te oblike reda u samom čoveku?

Tu dolazimo do Logosa.

Logos nije samo logika

Grčka reč logos mnogo je šira od naše reči „logika“. Ona može označavati razum, smisao, govor, princip, poredak.

U prologu Jevanđelja po Jovanu Logos dobija još dublje značenje:

„U početku beše Logos.“

A zatim:

„I Logos postade telo.“

Hrišćanstvo tako ne govori samo o nekom apstraktnom principu racionalnog poretka sveta. Logos postaje ličan i istorijski — Hristos.

Zato hrišćanska racionalnost nije samo pitanje: Da li je nešto logički konzistentno?

Ona postavlja i pitanje:

Da li je moj način postojanja u skladu sa istinom, dobrom i ljubavlju?

To je mnogo šire od formalne logike.

Logika srca

Zbog toga se može govoriti o nečemu što bismo uslovno mogli nazvati „logikom srca“.

Ne logikom u matematičkom smislu, nego unutrašnjim poretkom prema kojem čovek postaje sposoban da ono što je istinito voli, ono što je dobro želi, a ono što voli i želi ostvaruje svojim životom.

Najviši oblik sklada bio bi:

razum prepoznaje istinu,
srce je zavoli,
volja je izabere,
a život je ostvari.

Tada se više ne pojavljuje velika pukotina između onoga što čovek misli, onoga što vrednuje i onoga što čini.

Čovek postaje jedno.

Od logike ka Logos-u

Možda je zato najdublji cilj hrišćanskog života upravo prelazak od spoljašnjeg reda ka unutrašnjem jedinstvu.

Najpre čovek uči pravila.

Zatim razume njihove razloge.

Potom ih slobodno prihvata.

Na kraju oni postaju deo njegovog karaktera.

Ali hrišćanstvo tu ne završava. Ono čoveka ne poziva samo da bude „dobar po svojim merilima“, nego da svoj život uskladi sa nečim što ga prevazilazi — sa Logosom.

Tako se može razumeti i svrha učenja, molitve, posta, samodiscipline i moralnog života: ne kao gomila zabrana, već kao postepeno uređivanje čitavog čovekovog bića.

Čovek koji je nekada bio rasut između svojih impulsa počinje da postaje celina.

Čovek koji je nekada samo znao dobro počinje da ga voli.

Čovek koji ga je nekada samo voleo počinje da ga čini.

A čovek koji dobro čini ne zato što je prisiljen, nego zato što je njegovo biće sve više usklađeno sa njim, približava se onome što hrišćanska tradicija naziva preobražajem čoveka.

Zato možda možemo reći:

Matematika traži logos u strukturi.
Nauka traži logos u prirodi.
Logika traži logos u mišljenju.
Etika traži logos u delovanju.
A hrišćanstvo traži Logos u čitavom čovekovom postojanju.

I tu se zatvara krug.

Od logike ka smislu.

Od smisla ka vrednosti.

Od vrednosti ka životu.

I od života ka Logosu.