Istina i iluzije

  1. Vetar presude Vetar je mirisao na so i trule daske, oštar kao sečivo koje razdvaja svetlost od tame. Noć se kidala iznad broda, oblaci su pucali na rubovima, ostavljajući tragove poput dima izgorelih snova. Talasi su se podizali u crnim, uskovitlanim masama, kao da ih je samo more prognalo u večni bes. On je stajao na palubi, ruke vezane na leđima, dok su kapetan i njegova pratnja donosili presudu. Svetlost fenjera bacala je duge, iskrivljene senke, koje su se stapale sa maglom što se valjala iznad vode. „Izdaja,” reče kapetan, glas mu je bio oštar poput noža što para jedra. „More je tvoje suđenje.” Munja preseče nebo, osvetlivši trenutak – sablju, svezane ruke, lica mornara koja su ličila na izrezbarene figure na pramcu. Lanci su mu stegli zglobove, hladni i teški kao sama presuda. Onda, u sledećem trenu, voda ga je progutala. Hladnoća mu preseče pluća. Tonuo je, a svet se oko njega kovitlao, nestajao, postajao vrtlog bez boja i oblika. Vilijem Tarner, Brod sa robljem 2. Izme...

Čovekova Reč nije samo ono što izgovara. Prava Reč rađa se u unutrašnjem biću, tamo gde nastaje zavet koji sebi dajemo – moralni zakon koji nas vodi. Kao što se Reč rađa u Bogu i oduvek je bila u Njemu, tako se i u čoveku ona rađa vremenski, kroz iskustvo, borbu i preispitivanje. Ali kako znamo da je neka Reč zaista naša? Da nije samo odjek društvenih vrednosti, trenutnih strasti ili iluzija? Reč kao unutrašnji zavet Postoji trenutak kada nešto u nama postane nepokolebljivo – odluka, uverenje, osećaj svrhe. To nije obična misao koja dolazi i odlazi, već zavet koji stoji u temelju naše volje. U tom zavetu, Reč postaje stvarna. Ono što čovek sebi obeća u trenucima najveće iskrenosti – to postaje njegova sudbina. Ali do tog trenutka obično dolazimo kroz lutanja. Pjer Bezuhov: Put od rasute do pronađene Reči Pjer iz Rata i mira savršen je primer čoveka zabludele Reči. On nasleđuje ogromno bogatstvo i veruje da će mu ono doneti sreću. Ali umesto toga, upada u život prepun suvišnih reči – b...