Neprimetni ljudi i tiha sreća

Društvo u kojem živimo neprestano govori čoveku da treba da bude poseban, veliki, primećen. Na svakom koraku odzvanja zahtev da se izdvojimo, da ostavimo trag, da se pokažemo pred drugima. Ljudi su se povukli u taj poziv i, kako bi Nietzsche rekao, dali svoju volju za moć onome što je spoljašnje i prolazno.

Ali u toj buci zaboravljeni su obični, neprimetni ljudi – oni koji, tiho i bez pompe, rade najveće stvari za celo društvo. Na njima sve počiva, a oni ostaju u senci. Danas, međutim, upravo na te ljude društvo vrši najveću represiju. Kao da se ne priznaje pravo na jednostavan život: ili si neko, ili si niko.

Pozivi na „odsudne borbe“ – protiv svetskog zla, protiv greha, protiv neprijatelja – često nisu ništa drugo do nova sredstva represije. Na taj način, ljudi se guraju u uloge koje nikada nisu želeli. A mnogi bi zapravo želeli samo jedno: miran život, jednostavnu sreću koja ne traži pažnju. Ta prava sreća ne nastaje pod reflektorima, ona se rađa u tišini.

I želja za bogatstvom i samo siromaštvo jednako su nepogoda za čoveka. Prvo budi nemir i večnu glad, drugo stvara nemoć i očaj. Pravi put nije u krajnostima, nego u skromnosti koja čoveku dopušta da bude slobodan. Nije slučajno što i filozofi i proroci u različitim vremenima govore o sredini, o meri, o onome što oslobađa od ropstva i prazne trke.

Moja je greška bila što sam i sam želeo da budem primećen. Ali čovek nekada mora proći kroz zabludu da bi shvatio vrednost neprimetnosti. U njoj se krije sloboda, a možda i jedina istinska sreća koju čovek može da pronađe.