Partija u senci

U snu, ili u nekom trenutku između sna i smrti, našao se sam za kamenim stolom. Pred njim, šahovska tabla — 64 polja, tamna i svetla kao dan i noć.

Sa druge strane stola sedeo je protivnik. Njegovo lice nije video. Neki bi rekli da je to Smrt. On je, međutim, osećao nešto dublje: taj protivnik je bio izazov, onaj sudbonosni, neizbežni. Onaj što čeka svakog čoveka kad ostane sam sa sobom. Kad više ne može da beži.

Na svojoj strani imao je figure: lovca – svoj razum, topa – volju, kraljicu – snagu uma i imaginacije, konje – intuiciju, pijune – navike, rane i svakodnevne mogućnosti.

Ali kralj... Kralj nije napadao. Samo je stajao.

Kralj je bio njegova duša.

Znao je: sve mora podrediti njegovoj zaštiti. Jer ako duša padne, igra je gotova. Može imati sve figure sveta – ako duša ne ostane uspravna, sve je izgubljeno.

Protivnik je igrao mudro, tiho, bez mržnje, ali sa zastrašujućom tačnošću. Bio je to život, kad te dovede do tačke bez povratka, kad više nema skrivenih karata.

Čovek je mislio: "Ako izgubim ovu partiju, neću umreti u telu — umreću iznutra. Ako pobedim, neću pobediti njega, već sebe. I to će biti moj mir."

U svakom potezu morao je birati između žrtve i nade, između impulsa i razuma, između iluzije i istine.

I dok su figure padale jedna po jedna, on je osećao da se ne prazni, već da se pročišćava. Igra nije bila da pobedi drugog. Već da ostane veran kralju u sebi.

A onda... tabla je bila skoro prazna. Samo nekoliko figura. On i protivnik. I kralj — duša — još uvek uspravna.

Tada protivnik ustade. Ne reče ništa.

Samo se nakloni.

I nestade u senci iz koje je došao.